Split, 2. sep­tem­bar 1990, sta­di­on Po­ljud. Po­sled­nji dan Evrop­skog pr­ven­stva, fi­niš tr­ke na 1.500 me­ta­ra za da­me. Svi na tri­bi­na­ma su na no­ga­ma, za­vr­šni­ca je iz­u­zet­no dra­ma­tič­na. Kroz cilj pr­va pro­la­zi  Sne­ža­na Paj­kić. Do­ju­če­ra­šnja ju­ni­or­ka do­ži­vlja­va ova­ci­je za sen­za­ci­o­na­lan neo­če­ki­van uspeh. Po­pe­la se na krov Evro­pe, iako ni­je bi­la ni bli­zu kru­ga fa­vo­ri­ta.

Split je bio vr­hu­nac, na­ža­lost pre­krat­ke ka­ri­je­re jed­nog od naj­sjaj­ni­jih bi­se­ra ću­prij­ske ško­le pro­fe­so­ra Alek­san­dra Pe­tro­vi­ća.

– Kao i ve­ći­na sred­nje­pru­ga­ša, po­če­la sam na škol­skom kro­su. Ima­la sam de­set go­di­na – pri­se­ća se Sne­ža­na pr­vih atlet­skih ko­ra­ka. – Osvo­ji­la sam dru­go me­sto i naš pro­fe­sor ge­o­gra­fi­je Alek­san­dar Pe­tro­vić je, kao i obič­no, de­voj­či­ca­ma ko­je su se pla­si­ra­le me­đu pr­vih pet ili de­set, po­ru­čio „Da vas vi­dim na sta­di­o­nu“.

Br­zo je po­ka­za­la ve­li­ki ta­le­nat, Pe­tro­vić ju je uvr­stio u sta­ri­ju gru­pu tr­ka­či­ca. I po­sle sa­mo dve go­di­ne ba­vlje­nja atle­ti­kom, 1982. po­zva­na je u re­pre­zen­ta­ci­ju Ju­go­sla­vi­je i uče­stvo­va­la na Bal­kan­skom kro­su u Tur­skoj.

Va­tre­no kr­šte­nje na ve­li­kim tak­mi­če­nji­ma ima­la je 1985, ka­da je de­bi­to­va­la na Evrop­skom ju­ni­or­skom pr­ven­stvu. Go­di­nu da­na ka­sni­je sti­gla je i pr­va me­da­lja, na  Pr­vom svet­skom ju­ni­or­skom pr­ven­stvu u Ati­ni – bron­za­na.

Ti­me je po­če­la ni­ska od če­ti­ri od­lič­ja na ve­li­kim tak­mi­če­nji­ma u če­ti­ri ju­ni­or­ske se­zo­ne. Na Evrop­skom pr­ven­stvu u Bir­min­ge­mu 1987. oki­ti­la se zla­tom. Na Svet­skom u Sad­ba­ri­ju 1988. sre­brom, a uče­stvo­va­la je i na Evrop­skom se­ni­or­skom pr­ven­stvu, obo­riv­ši dr­žav­ne ju­ni­or­ske re­kor­de na 1.500 i 3.000 me­ta­ra. Ju­ni­or­sku ka­ri­je­ru kru­ni­sa­la je još jed­nim evrop­skim zla­tom, u Va­ra­ždi­nu 1989. Sva ta od­lič­ja Sne­ža­na je osvo­ji­la na 1.500 me­ta­ra.

– Od po­čet­ka je pro­fe­sor Pe­tro­vić vi­deo da na 1.500 me­ta­ra mo­gu naj­vi­še da pru­žim. Ali uvek sam tr­ča­la još ne­ku di­sci­pli­nu. U za­vi­sno­sti od tak­mi­če­nja, kon­ku­ren­ci­je, pro­fe­sor je pro­ce­nji­vao da li tre­ba da star­tu­jem na 800 ili na 3.000 me­ta­ra. Ta­ko sam na na ju­ni­or­skim evrop­skim i svet­skim pr­ven­stvi­ma sam uvek ima­la pet tr­ka u pet da­na, na 800 i 1.500 me­ta­ra.

Va­žno od­lič­je ima i na 800 me­ta­ra. Na Me­di­te­ran­skim igra­ma u Si­ri­ji, 1988. bi­la je dru­ga, iza Slo­bo­dan­ke Čo­lo­vić.

Pa­da­li su re­kor­di, ni­za­li se ju­ni­or­ski us­pe­si i 1990. u pr­voj se­ni­or­skoj go­di­ni naj­ve­ći iza­zov bio je šam­pi­o­nat Sta­rog kon­ti­nen­ta u Spli­tu. De­se­tak da­na pred EP u Sa­ra­je­vu je pr­vi put po­sti­gla se­ni­or­ski dr­žav­ni re­kord – 4:08,21.

– Bi­lo je to dr­žav­no pr­ven­stvo, kon­trol­no tak­mi­če­nje pred EP. Pra­vu kon­ku­ren­ci­ju za pr­vo me­sto na do­ma­ćoj sce­ni ni­sam ima­la. Tre­ba­lo je da is­tr­čim ja­ku tr­ku, a ne sa­mo da bu­dem pr­vak, pa sam se bo­ri­la sa što­pe­ri­com. I us­pe­la sam da spro­ve­dem tak­ti­ku, obo­rim re­kord, či­me sam na­ja­vi­la da sam sprem­na za Split, da mo­gu do fi­na­la.

Pr­vi Sne­ža­nin start na šam­pi­o­na­tu u Spli­tu bi­la je tr­ka na 3.000 me­ta­ra.

– Uče­stvo­va­la sam ka­ko se po­sled­nji da­ni pred start na 1.500 me­ta­ra ne bi sve­li sa­mo na tre­nin­ge i da bih ose­ti­la sta­zu, at­mos­fe­ru. Tre­ba­lo je da is­tr­čim do­bro, mo­žda na­pad­nem i dr­žav­ni re­kord, ali od­u­sta­la sam. I to u de­lu sta­ze gde je start za 100 me­ta­ra, ka­ko bih što pre po­be­gla u tu­nel. Ni­je mi išlo, bi­lo mi je te­ško, a i tr­ke na tri ki­lo­me­tra ni­sam baš vo­le­la. Na­rav­no, pro­fe­sor ni­je bio za­do­vo­ljan, ali br­zo sam se po­vra­ti­la, što ma­sa­žom, što raz­go­vo­ri­ma.

Glav­ni za­da­tak, pla­sman u fi­na­le na 1.500 me­ta­ra is­pu­ni­la je par da­na ka­sni­je.

– Kva­li­fi­ka­ci­je ni­su bi­le ni­ma­lo la­ke. Ušla sam po pla­sma­nu i to kao dva­na­e­sta, bo­ri­la sam se do po­sled­njeg me­tra. Ka­da su mi re­kli da sam 12, lak­nu­lo mi je, is­pu­ni­la sam cilj s ko­jim sam do­šla u Split.

Za­to su fi­na­le i Sne­ža­na Paj­kić i Alek­san­dar Pe­tro­vić do­če­ka­li ras­te­re­će­no.

– Ni­sam ima­la ni­ka­kvu oba­ve­zu. Ni­smo ima­li ni po­seb­nu tak­ti­ku, do­go­vo­ri­li smo se da tr­čim u gru­pi i da iz­dr­žim ko­li­ko mo­gu. Im­po­no­va­lo mi je da već u pr­voj se­ni­or­skoj go­di­ni tr­čim u fi­na­lu sa ve­li­či­na­ma ka­kve su Doj­na Me­lin­te, Elen Ki­sling, Ljud­mi­la Ro­ga­če­va.

Me­đu­tim, tr­ka se odva­ja­la baš ona­ko ka­ko je Paj­ki­će­voj od­go­va­ra­lo.

– Sve one su se ve­ro­vat­no ču­va­le za fi­niš, a ja sam baš u za­vr­šni­ci do­bi­ja­la tr­ke. I dr­ža­la sam se u gru­pi neo­če­ki­va­no du­go.  Jer, ni­ka­ko da se de­si da ne­ko po­ja­ča tem­po, tr­ka je bi­la baš tak­tič­ka. Pro­la­zi su za me­ne bi­li ide­al­ni, kao u Sa­ra­je­vu. Vi­de­la sam da mi ni­je te­ško da pra­tim taj tem­po i u pred ula­zak u po­sled­njih 150 me­ta­ra po­sta­la sam sve­sna da mo­gu da osvo­jim me­da­lju. Ta­da već ni­je bi­lo sve­jed­no. A kad smo ušli u cilj­nu rav­ni­nu, kad sam vi­de­la da mo­gu da fi­ni­ši­ram u svom sti­lu, na­sta­la je eufo­ri­ja, pu­bli­ka mi je da­la još ve­ću sna­gu i po­be­di­la sam u gla­mu­ro­znom sti­lu.

Za­si­ja­le su se ta­da na Sne­ža­ni­nom li­cu su­ze ra­do­sni­ce, u za­gr­ljaj ju je pri­hva­tio Dra­gu­tin To­pić, ko­ji je ma­lo ka­sni­je ta­ko­đe osvo­jio zla­to. U ta­kvoj at­mos­fe­ri, ve­li­kom sla­vlju dr­žav­ni re­kord 4:08,12 ostao je u sen­ci.

Na­ža­lost do­me­te iz Spli­ta Paj­ki­će­va vi­še ni­je po­no­vi­la. Koc­ki­ce se ni­su skla­pa­le na pra­vi na­čin i br­zo je za­vr­ši­la ka­ri­je­ru.

– Uče­stvo­va­la sam na Svet­skom pr­ven­stvu u To­ki­ju 1991, lo­še sam is­tr­ča­la. U Ja­pan smo oti­šli tri da­na pre tr­ke, po­ka­za­lo se da je to bi­lo pre­ka­sno, ni­sam ima­la do­volj­no vre­me­na da se akli­ma­ti­zu­jem. I pro­fe­sor je ka­sni­je pri­znao da je tu na­pra­vio gre­šku. Ne­de­lju da­na po po­vrat­ku tr­ča­la sam na Ku­pu šam­pi­o­na, kao po­ja­ča­nje Cr­ve­ne zve­zde,  i po­sti­gla re­zul­tat 4:08 – 4:09, či­me sam po­ka­za­la da sam bi­la sprem­na.

Do­šla je po­tom 1992, olim­pij­ska go­di­na. Sne­ža­na, kao i svi vr­hun­ski spor­ti­sti, se na­da­la da će se po­ja­vi­ti na naj­ve­ćoj svet­skoj smo­tri spor­ti­sta.

– Če­ti­ri go­di­ne ra­ni­je, na Igre u Se­u­lu ni­sam oti­šla, jer je na­še ru­ko­vod­stvo oce­ni­lo da sam bi­la pre­mla­da. To­kom 1992. ni­sam bi­la u for­mi kao pret­hod­nih go­di­na, ali i sprem­na za so­lid­ne re­zul­ta­te, s tim što mi je bo­lje išlo na 800 me­ta­ra. Uoči Iga­ra su mi po­sta­vi­li uslov, da ću ići u Bar­se­lo­nu ako do­bro is­tr­čim  tr­ku na Zve­zdi­nom sta­di­o­nu, ne znam da li je bi­lo pr­ven­stvo ili Kup. Ima­la sam i ze­če­ve, ali ko­or­di­na­ci­ja ni­je bi­la do­bra,  ni­sam po­sti­gla tra­že­ni re­zul­tat. A i pro­fe­sor ni­je baš bio za to da uče­stvu­jem na Igra­ma ako ni­sam sto od­sto sprem­na, ako ne mo­gu da idem na me­da­lju. Ali, ne mo­že se uvek po­be­đi­va­ti…

I po­sle 12 go­di­na ba­vlje­nja atle­ti­kom kod Paj­ki­će­ve je do­šlo do za­si­će­nja.

– Po­če­li su pro­ble­mi sa po­vre­da­ma. Zbog sank­ci­ja se te­ško iz­la­zi­lo van ze­mlje. Ni­sam ima­la mo­ti­va da tr­čim sa­mo na do­ma­ćoj sce­ni, na ko­joj sam osvo­ji­la sve što sam mo­gla. A i mo­ja i pro­fe­so­ro­va raz­mi­šlja­nja se ni­su po­du­da­ra­la. Re­kla sam –   bo­lje da odem sa­da ka­da sam pre­po­zna­tlji­va, a ne da če­kam da mi ka­ri­je­ra kre­ne niz­br­do. Okre­nu­la sam se dru­gim stva­ri­ma, osno­va­la po­ro­di­cu. Ali, si­gur­no je da na atlet­skoj sta­zi ni­sam da­la mak­si­mum.

Sne­ža­na se, ipak, vra­ti­la Kra­lji­ci spor­to­va  u je­sen 1995. go­di­ne, na na­go­vor Ve­re Ni­ko­lić, ta­da se­lek­to­ra žen­ske re­pre­zen­ta­ci­je.

– Pro­fe­sor Pe­tro­vić i ja smo po­če­li prak­tič­no po­no­vo od nu­le i to je neo­če­ki­va­no do­bro kre­nu­lo. Po­čet­kom 1996. uče­stvo­va­la sam na šta­fet­nom ma­ra­to­nu u Ja­pa­nu, ostva­ri­la do­bar re­zul­tat. Ali, ka­da je tre­ba­lo da poč­ne­mo sa tre­nin­zi­ma za sta­zu po­če­li su pro­ble­mi sa iši­ja­som, bo­lo­vi­ma to­kom tr­ča­nja… Le­če­nja ni­su da­va­la re­zul­ta­te. Na kra­ju su mi le­ka­ri u Kli­nič­kom cen­tru re­kli da je reč o sin­dro­mu iši­ja­sa. Du­ži pe­ri­od sam se mu­či­la. Sva to je bi­lo mal­tre­ti­ra­nje i za me­ne i za po­ro­di­cu, dok je is­hod bio ne­iz­ve­stan. Ni­sam že­le­la da se vra­ćam na sta­zu, ako ni­sam spo­sob­na za pri­me­ran re­zul­tat. I de­fi­ni­tiv­no sam sta­vi­la tač­ku.

Tač­ka je sta­vlje­na, a ni­je re­če­no sve što je Sne­ža­na mo­gla.

NAJ­DRA­ŽA JU­NI­OR­SKA ME­DA­LjA

Od če­ti­ri ve­li­ke me­da­lje u ju­ni­or­skoj kon­ku­ren­ci­ji Sne­ža­na iz­dva­ja po­sled­nju.

– Zla­to u Va­ra­ždi­nu mi je naj­dra­že zbog to­ga što je osvo­je­no na do­ma­ćem te­re­nu i za­to što sam od­bra­ni­la ti­tu­lu, što je uvek te­že, ne­go pr­vi put je osvo­ji­ti. Te go­di­ne sam ima­la i ma­ler. To­kom pri­pre­ma sam do­bi­la bo­gi­nje, ali na vre­me sam se opo­ra­vi­la. Ta­ko da sam u Va­ra­ždin oti­šla sa­mo­u­ve­re­na, zna­la sam da u ju­ni­or­skoj kon­ku­ren­ci­ji mo­gu mno­go.

BOR­BA PRO­TIV KAR­CI­NO­MA

Po­sled­njih me­se­ci Sne­ža­na Paj­kić je vo­di­la i bor­bu sa opa­kom bo­le­šću, ko­ju na sre­ću uspe­šno za­vr­ša­va.

– Na ru­tin­skoj kon­tro­li mi je ot­kri­ven kar­ci­nom jaj­ni­ka. Na vre­me je, hva­la bo­gu, re­a­go­va­no, ot­klo­nje­no. Po­sle je uklju­če­na pre­ven­tiv­no he­mo­te­ra­pi­ja.  Do sa­da su kon­tro­le po­ka­za­le da je sve u re­du. Ja se do­bro ose­ćam.

Bor­ba sa bo­le­šću ni­je mno­go po­re­me­ti­la Sne­ža­ni­ne ak­tiv­no­sti. De­se­tak da­na po­sle ope­ra­ci­je iza­šla je iz bol­ni­ce i po­ja­vi­la se na Kon­ven­ci­ji Evrop­ske atle­ti­ke u Be­o­gra­du.

– Ne vi­dim raz­lo­ga za­što bi čo­vek pre­ki­dao sa ne­kim nor­mal­nim ži­vo­tom, ta­ko se op­ho­dim ja, po­ro­di­ca, pri­ja­te­lji. Sva­kom bih po­ru­či­la da se ne tre­ba pre­da­va­ti, klo­nu­ti du­hom, me­di­ci­na je na­pre­do­va­la, na­la­ze se re­še­nja… Hva­la svi­ma ko­ji su do sa­da bi­li uz me­ne, sla­li po­ru­ke po­dr­ške. Hva­la i spor­tu, atle­ti­ci. Kroz tak­mi­če­nja, tre­nin­ge sam na­u­či­la da se bo­rim i ni­kad se ne pre­da­jem. Mi­slim da mi je sport mno­go po­mo­gao i u ovoj bor­bi, jer sam osta­la fi­zič­ki i du­hov­no ja­ka.

TUĐ­MAN BIO U LO­ŽI

Pr­ven­stvo Evro­pe u Spli­tu, odr­ža­no je kra­jem le­ta 1990, ka­da se na­zi­ra­lo da će za­jed­nič­ka dr­ža­va te­ško op­sta­ti. U Hr­vat­skoj je an­ti­ju­go­slo­ven­sko ras­po­lo­že­nje ra­slo. Na­ša re­pre­zen­ta­ci­ja je na otva­ra­nju EP ima­la ne­pri­jat­no­sti. Zvi­žda­lo se za­sta­vi.

– Kad je kre­nu­lo tak­mi­če­nje, ka­ko smo po­če­li da osva­ja­mo me­da­lje, svi su se okre­nu­li sport­skom de­lu i bo­dri­li na­šu re­pre­zen­ta­ci­ju.

Po­sled­njeg tak­mi­čar­skog da­na u sve­ča­noj lo­ži bio je i pred­sed­nik Hr­vat­ske Fra­njo Tuđ­man, pa je i on apla­u­di­rao Sne­ža­ni­noj po­be­di.

– Tuđ­man nam je po­nu­dio da se he­li­kop­te­rom vra­ti­mo u Ću­pri­ju, ali pro­fe­sor ni­je baš vo­leo le­te­nje, pa smo se u grad uše­ta­li auto­mo­bi­lom, kao on ne­kad sa Ve­rom Ni­ko­lić.

ZDRA­KO­VI­ĆE­VO ZA­DIR­KI­VA­NjE

U vre­me kad je Sne­ža­na po­či­nja­la evrop­skom atlet­skom sce­nom ha­rao je Dra­gan Zdrav­ko­vić.

– Ta­da sam ja bi­la ma­lo po­pu­nje­na, ne baš de­be­la, ali do­volj­no da bi me Dra­gan, kad me je vi­deo za­dir­ki­vao „Šta ma­la, do­šla si da tr­čiš da bi po­sle bo­lje je­la“.

Ne­ko­li­ko me­se­ci po­što je Paj­ki­će­va ušla u atlet­ske vo­de Zdrav­ko­vić je, sa Alek­san­drom Pe­tro­vi­ćem oti­šao na pri­pre­me u Mek­si­ko.

– Tih par me­se­ci dok oni ni­su bi­li tu ja sam upor­no tre­ni­ra­la, za­gre­ja­la sam se za atle­ti­ku. Tr­ča­la po pu­tu, po sne­gu… Ka­da su se vra­ti­li ni­su me pre­po­zna­li.

POT­PRED­SED­NIK

Atlet­ske vo­de ni­je na­pu­sti­la, da­nas je član Uprav­nog od­bo­ra i pot­pred­sed­nik ASS, član Ko­mi­si­je za že­ne i sport u Olim­pij­skom ko­mi­te­tu Sr­bi­je. Čest je gost na mno­gim tr­ka­ma, sport­skim ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma.