Pre tačno 20 godina, 12. avgusta 1990. godine u Plovdivu (Bugarska), na Svetskom prvenstvu za juniore, ovo je pošlo za rukom Dragutinu Topiću, koji je srušio još uvek važeći planetarni juniorski rekord u skoku uvis rezultatom 2,37 metara.
Za sve ovo vreme niko nije uspeo da bude bolji od srpskog asa, a izjednačio se i postao surekorder 20. septembra 1992. samo Britanac Stiv Smit.

             
U karijeri sam na 48 takmičenja preskočio 2,30 metara na otvorenim borilištima i oko 30 – tak u dvorani na kojima sam bio uspešniji od ove granice, ali nekih ne mogu da se setim. Međutim, Plovdiv – kao da se juče dogodio – rekao je „Leteći Top“ gostujući u „Žurnalovom kafeu”.

Da li ste očekivali da srušite svetski juniorski rekord od 2,36 jednog Havijera Sotomajora?
Jesam. Dva puta sam ga napadao pre toga. Jednom sam to učinio u Splitu na državnom prvenstvu, kada sam preskočio 2,34, a na jednom drugom takmičenju sam posle 2,32 išao na 2,37. Oba puta bio sam blizu, u Splitu pogotovo.

Sećate li se kvalifikacija u Plovdivu?
Prošle su sjajno, sve iz prve do 2,16 što je bila norma.

Finale je bilo odmah sutradan?
Obično sam u karijeri imao problema u finalu kada sam bio dobar dan ranije u kvalifikacijama i obrnuto, ali tog puta ne. Bio je to jedan od onih dana kada možeš sve, kada se zvezde poklope.
                   

Nije baš sve bilo tako, problemi su nastali na 2,26?
Njih trojica: Steva Zorić, Timoti Forsajt i Henrih Bejer skočili su iz prve ovu visinu, a ja u drugom. Pomislio sam – neću valjda opet da budem četvrti…

Malo ljudi se seća da je Dragutin Topić već u Plovdivu prvi put napao 2,40 metara?
Jedini koji je tada mogao da me zaustavi bio sam ja sam. Rušio sam rukom u prvom i nisam pokušavao dalje, ne zato što nisam mogao da skočim, već sam ostavio to za neki drugi put, za Prvenstvo Evrope u Splitu. Bog ti da dve do tri takve prilike u životu i ne smeš da ih propustiš, kao što sam ja tada uradio.

Probali ste i u Rimu na mitingu Zlatne lige 1996. godine?
Posle 2,35 i rekorda takmičenja u Italiji isto sam uradio kao u Bugarskoj, računajući da ću svakako uspeti u Atlanti na Olimpijskim igrama. Bila je to sezona u kojoj čak ni skakačke treninge nisam završavao ispod 2,32.

Koliko psiha utiče na visaše?
Mnogo, jer vidiš granicu pred sobom. Kada sam ostvario važeći seniorski rekord Srbije od 2,38 metara 1. avgusta 1993. godine, preskočio sam po biomehaničkim analizama 2,48 metara. Možda sam išao ponekad i iznad 2,50, a da ne znam – kaže Dragutin Topić. – Kada su sunđeri niski uvek sam bio loš. Visine ti izgledaju nedostižno. Meni je to smetalo i zbog stila, zaleta bržeg od svih visaša, koji me je rotirao pri doskoku skoro do salta unazad. Imam posledice zbog pada na vrat pa sam se bojao pada na niske sunđere izjavio je Topić u intervjuu za Sporstki žurnal.

Ceo tekst možete pročitati na internet strani www.zurnal.rs