Životna i sportska priča heroine naše “kraljice sportova” protkana je hrabrošću, verom, željom i radom na tome da se postavljeni cilj realizuje pobedom, bez izuzetka. Pokazala nam je svima nebrojano puta da ako imaš vere u sebe stići ćeš tamo gde želiš, čak i da niko drugi u to ne veruje osim tebe samog. Iz jednog takvog ugla naša Snežana Pajkić Jolović krenula je na put do zlata sa svojih 19 leta, do naslova najbolje srednjeprugašice Evrope.

Trka na 1.500 metara, srednjoprugaška atletska disciplina gde se trči 3,75 krugova (na stazama dugim 400 metara), trka koja zahteva brzinu, aerobnu izdržljivost, mentalnu snagu i dobru strategiju donela je Snežani sportsku besmrtnost. Mnogi stručnjaci upravo ovu disciplinu zovu “partija šaha” svih atletskih trka, jer prostora za grešku nema, a dobar start i prvih 100 metara trke je ključ uspeha. Maestralnu “partiju šaha” u atletskoj trci devojka iz Ćuprije, Snežana Pajkić demonstrirala je na stadionu Poljud u Splitu 2. septembra 1990. godine i zauvek se upisala u listu šampionki Starog kontinenta. Senzacionalna pobeda jugoslovenske tinejdžerke koja nije bila ni blizu kruga favorita za medalju prepričavala se godinama kasnije.

“Za takve trenutke svaki sportista živi i radi, to je nešto što nam ostaje za ceo život kakvu god on imao fabulu, taj sjaj ostaje večan i on pokreće sve turbine. Slika svemirskog broda, stadiona Poljud kroz koji sam istrčala trku karijere i koja će obeležiti sve ono što radim nikada mi se neće izbrisati iz sećanja. U svakoj trci koju sada gledam vraćam se bar na delić sekunde u taj dan koji je obeležio moj život. Iako sam pre dolaska u Split imala iza sebe juniorska zlata, dva evropska i jedno svetsko, nisam očekivala da ću pomrsiti račune seniorkama koje su bile znatno iskusnije i starije od mene. Ipak, čari sporta su upravo u tome što su čuda uvek moguća, a ja sam ponosna što sam u iako kratkoj karijeri napravila to čudo, što sam iz pozicije autsajdera pokazala svima da svi oni koji su u igri, nisu tu bez razloga, svi se ravnopravno bore za isti cilj, a pobeda će otići onome koji je u tom trenutku zadatak nabolje postavio i rešio” – počinje priču zlatna Snežana, jedan od naj­sjaj­ni­jih bi­se­ra ću­prij­ske ško­le pro­fe­so­ra Alek­san­dra Pe­tro­vi­ća.

Legendarna srpska atletičarka sa velikom radošću isčekuje smotru najboljih atletičara planete koja će biti održana u prestonici Srbije od 18. do 20. marta 2022. godine u Štark Areni.

“Svetsko prvenstvo u Beogradu je najlepši mogući san svih nas atletskih radnika, bivših takmičara, poklonika ovog sporta. To je priznanje dobrog rada, tradicije, ljubavi koju smo utkali u ovaj sport. Dočekali smo da nakon fantastičnog Evropskog prvenstva u dvorani 2017, sada imamo i planetarno, što nas sve čini ponosnim i srećnim. Na delu ćemo videti aktuelne svetske rekordere, olimpijske šampione, našu zlatnu decu na čelu sa Ivanom Vuletom Španović. Biće to tri dana praznika atletike koji će dok smo živi strujati našim venama”  ističe srpska rekorderka.

Biografije koje prate svetske sportske asove govore nam da godine u sportu nisu prepeka, ako je neko talenat i rođen za velika dela, nije važan datum prvih koraka, kao ni mesto, samo je važno krenuti. I sama Snežanina priča živ nam je primer da je sve moguće kada želiš.

“Ni skromni uslovi, ni podneblje, ni mesto, ni vreme, ništa nije odlučujući faktor. Odluka je uvek na tebi samom, koliko si spreman da daš od sebe, da se žrtvuješ, da budeš hrabar i istrajan. I danas kroz rad u sportu i atletici uvek ističem važnost da se deca usmere na to što je njihov talenat, za šta pokazuju sklonost i ljubav. Moj početak je bio upravo takav, sa deset godina na školskom krosu sa kojeg me profesor Petrović upućuje na stadion i treninge, što je za dve godine rada rezultiralo pozivom u re­pre­zen­ta­ci­ju Ju­go­sla­vi­je i učešće na Bal­kan­skom kro­su u Tur­skoj. Pr­vu me­da­lju iskovala sam 1986. na mom pr­vom svetskom ju­ni­or­skom pr­ven­stvu koje je bilo u Ati­ni i gde sam osvojila bron­zu, a iza mene su stajali ogroman rad i vera u sebe i svoje snove” – objašnjava Pajkić-Jolović.

Ti­me je po­če­la ni­ska od če­ti­ri od­lič­ja na ve­li­kim tak­mi­če­nji­ma u če­ti­ri ju­ni­or­ske se­zo­ne. Na Evrop­skom pr­ven­stvu u Bir­min­ge­mu 1987. oki­ti­la se zla­tom. Na Svet­skom u Sad­ba­ri­ju 1988. sre­brom, a uče­stvo­va­la je i na Evrop­skom se­ni­or­skom pr­ven­stvu, obo­riv­ši dr­žav­ne ju­ni­or­ske re­kor­de na 1.500 i 3.000 me­ta­ra. Ju­ni­or­sku ka­ri­je­ru kru­ni­sa­la je još jed­nim evrop­skim zla­tom, u Va­ra­ždi­nu 1989. Sva ta od­lič­ja Sne­ža­na je osvo­ji­la na 1.500 me­ta­ra. Godina 1990. bila je pr­va se­ni­or­ska sezona za Snežanu sa naj­ve­ćim iza­zovom, šam­pionatom Sta­rog kon­ti­nen­ta u Spli­tu. De­se­tak da­na pred EP u na državnom prvenstvu u Sa­ra­je­vu je pr­vi put po­sti­gla se­ni­or­ski dr­žav­ni re­kord – 4:08,21. Preko teških kvalifikacija u Splitu stigla je do finalne trke u kojoj će zaseniti sve atletske zvezde na Poljudu koje su tih dana obarale i svetske rekorde.

“U finalu sam bila rasterećena, bez ikakve obaveze i pritiska. Trener i ja ni­smo ima­li ni po­seb­nu tak­ti­ku, do­go­vo­ri­li smo se da tr­čim u gru­pi i da iz­dr­žim ko­li­ko mo­gu. Im­po­no­va­lo mi je da već u pr­voj se­ni­or­skoj go­di­ni tr­čim u fi­na­lu sa ve­li­či­na­ma ka­kve su Doj­na Me­lin­te, Elen Ki­sling, Ljud­mi­la Ro­ga­če­va. U po­sled­njih 150 me­ta­ra po­sta­la sam sve­sna da mo­gu da osvo­jim me­da­lju. Ta­da već ni­je bi­lo sve­jed­no. A kad smo ušli u cilj­nu rav­ni­nu, kad sam vi­de­la da mo­gu da fi­ni­ši­ram u svom sti­lu, na­sta­la je eufo­ri­ja, pu­bli­ka mi je da­la još ve­ću sna­gu i po­be­di­la sam” – priseća se najradosnijeg trenutka karijere kada su joj za­si­ja­le na li­cu su­ze ra­do­sni­ce, u za­gr­ljaj ju je pri­hva­tio Dra­gu­tin To­pić, ko­ji je ma­lo ka­sni­je ta­ko­đe osvo­jio zla­to.

Nakon glamoruznog trijumfa Snežane na EP 1990. usledila su teška vremena, sankcije, raspad Jugoslavije, povrede, što je rezultiralo napuštanjem takmičarskog pogona, ali ne i sporta i atletike. Jedno je sigurno, nikada nije rekla na stazi ono što je mogla i što su bili njeni mogući dometi, ali ono što je učinila ostavilo je večni pečat zlatne istorije naše atletike.

Po­sled­njih godina Sne­ža­na Paj­kić Jolović je vo­di­la i bor­bu sa opa­kom bo­le­šću, ko­ju na sre­ću uspe­šno za­vr­ša­va, sve vreme aktivno učestvujući u poslovima vezanim za napredak I razvoj sporta na našim prostorima.

“Bor­ba sa bo­le­šću ni­je me odvojila od moje večne ljubavi, atletike. I kada vam život servira teške priče, kada su pred vama naizgled ne rešive situacije, uvek imate opciju da se borite, da nastavite da dajete sve od sebe, da budete hrabri, a sreća prati hrabre. Hvala sportu i atletici, od njih sam naučila prave vrednosti života koje nisu materijalne prirode, već su neopipljive i uzvišene”  zaključila je srpska sportska heroina Snežana Pajkić Jolović.